Zanimljiva je filozofija novog S/srpskog jezika.
Tacnije, stavila bih akcenat na nacin na koji se on razvija. Ovo je vreme kada razlika izmedju knjizevnog i govornog jezika sve vise postaje nejasna. Ili je bolje reci, kada ta razlika pocinje da bledi. Odlucujem se za ovakvo nazivanje te problematike jer oni koji postavljaju granice vise se ni ne trude da ih razjasne vec prihvataju taj novi poredak, koji nije zaobisao ni svetsku kulturu izrazavanja. U prirodi jezika konstanta je promena.ali kakva. Zivi jezici prate napredak drustva u tehnoloskom, socijalnom, ekonomskom, politickom ( ... ) svakom smislu. Ipak, ne mogu da prihvatim nacin na koji se srpski jezik nadgradjuje. Nije u redu, nije nikako u redu, da ljudi koji nisu obrazovani imaju bilo kakvu moc u ovom smislu, posebno ne poziciju reformatora.
Trudim se da zivot posmatram objektivno ali nepravda, nepravda je ta koja uplice emocije u moje poglede na kulturno - civilizacijski poredak u nasoj realnosti. Smeta mi to sto se hvalimo elitizmom a ne znamo osnovne postulate retorike. Smeta mi sto prepricavamo knjizevna ,,dela,, a procitali smo eventualno recenzije i to sto su rafovi srpskih knjizara puni, knjige prosto ispadaju sa njih (doslovno, ovo je slika iz jedne beogradske knjizare pri tome knjiga koja je pala ostala je da lezi tamo uprkos prisustvu petoro mladih ljudi koji su tamo zaposleni!!! Ali tu su bile i musterije koje su preskakale publikaciju kao da je to njeno pravo mesto!!!), dakle svetu poznati bestseleri, a ipak njihov kvalitet odredjen je iskljucivo poreklom autora, ili u drugom slucaju zvucnoscu / nivoom samodopadljivosti naslova?
Da li je moguce da u vremenu kada se na sve strane radjaju novi univerziteti mi citamo jeftine romane u kojima pisac na dve strane opisuje redosled pesama koje je slusao u toku jednog dana???Da li je zaista zanimljivo citati o tome kako jedan beogradjanin sa svojih trideset i nesto godina i detetom pored sebe ustaje u podne i gleda smedje fleke oko usta od jucerasnje sarme????? DA, usudicu se da imenujem ove ,,autore,, cija dela pominjem, prvi je Toni Parsons a drugi Marko Vidojkovic!!!! Podrzavanjem njihovih ideja , prihvatanjem njihovih nacina zivota podsticemo direktno dekadenciju, dementnost drustva,podrivanje umetnosti, ja to ne zelim da prihvatim! Trudim se , protiv ja-centricnog, borim, evo, ne mislim da sve sto oni rade ne valja, ali dokle ta zaslepljenost? To velicanje bez granica? Knjizevna kritika u nas, danas, je nepoznanica obicnom citacu, biram ovu rec iz vise razloga, pre svega zelim da ukazem na viseslojni uticaj knjizevnosti na onoga ko je konzumira.
Ja sudim njihovo subjektivno u radu, a opet izlazem i svoje?
Ali koristim norme, zelim da moje mane ispravim i tek tada prikazem svetu ono sto je bilo lose u meni. Ne mogu nekome reci ono najlosije i ne reci mu da to valja popraviti. Povrsnost, nemar, lenjost, nije to pravilan nacin zivota. Ali ako mladnom coveku kazete da je to deo vas i nista vise samo cete podstaci kod njega tu negativnu stranu ljudskog.
Ako znamo da je jezik, nacin izrazavanja ogledalo obrazovanja, intelekta, duha naroda onda je nas jezik u jednoj zanimljivoj dvojnosti jer, komplikovan je, bogat, a opet tesko izopacen.
Mnoge lepe reci su zaboravljene, zamenjene nekim tudjim, prostijim, cak citave sintakse!!!
Internacionalizmi su jedno ali anglofonija je uzela maha i ljudi su cini se zloupotrebili to, jer ne moze se recnik jednog srpskog deteta graditi na nekoliko engleskih reci kada su ta dva jezika vise nego li razlicita u duhovima, pa onda nije cudo da dete ne moze da objasni nesto i potpuno pogresno pocne da koristi stranu rec cak i u njenom izvornom jeziku.ali vidite sad, nisam ja to zbog nekog nacionalizma, ne, meni smeta sto to ide dublje u svest i duh naroda.menja nam razmisljanje. A sve pod ruku sa kultom obozavanja svega sto je strano! Pa dalje, pobogu, po kom to pravilu, se mi kroz padeze krecemo po Bekstejdzu na primer?
Jedan od najinteresantnijih apsurda jeste upravo taj da znamo smisao neke reci ali, ko mari za to, rado cemo je ubaciti u svoj govor cak i onda kada se ne uklapa u kontekst nase recenice, ako je cesto koristi vecina ili pak neke nama drage ili zanimljive osobe. Uzmimo za primer rec smor ili bedak. To je rec koja opisuje stanje kada se ne osecamo dobro ali toliko je postala rasprostranjena da cemo cak uzivati u tome da se osecamo lose. Sa druge strane postoje reci koje nam smanjuju obim recitosti. JEZICKE POSTAPALICE. Prema nekoj definiciji nekada su to bile reci koje bi nam pomagale u dugim govorima da odrzimo koncentraciju ili jednostavno da odrzimo misao koju smo zapoceli. Bile su to kratke reci a danas ih ima puno i cesto one to po gramatickom pravilu nisu( znaci, negde, te neke / tih nekih... )! Nikada ranije jezik koji prati kulturu zivljenja nije bio u ovolikoj krizi, okupiran ne znanjem.
Dakle, spomenuh vec nekoliko puta povezanost misaonog i verbalnog.
Ranije je izrazavanje bilo odraz unutrasnjeg bica danas je njegov ukrotitelj. Ako govorite na odredjeni nacin morate se i ponasati u skladu sa tim ili sto je jos gore misliti u skladu sa tim. nNestalo je te slobode u pokazivanju svojih stavova. Izgleda da je jedini stav da ,,nemamo misljenje o necemu,,. razlike su postale mane, kopirane slike ideali. a to sto kazem moramo, ne mislim da je ulitimativno tako vec pokusavam da sagledavam stvari ocima onih koji su se odali tom copy / paste trendu. Svaki je covek neponovljiva licnost pa nije normalno bezati od toga. zarobiti sebe u ucmalost, u granice koje odredjuje nekolicina, to je greh! Zapravo ta nekolicina, navodno poznatih licnosti koji nista vredniji nisu od tolikih pojedinaca, oni ni ne namecu norme. Pojavom i uzdiznjem makluanovog globalnog sela primitivizam je prihvacen kao model, kalup koji svakom stanovniku diktira ritam postojanja. Svetlosti sela zaslepile su svest tolikih masa pa sve cesce obracaju paznju na sitne prolaznosti misleci kako im one ko zna koliko menjaju zivot ne videci da prave stvari stagniraju ostavljajuci belinu ispred i iza sebe. I price, svode se na fascinacije, nista inije dovoljno veliko, vredno pomena ili se obicne stvari vulgarno uproste pa stvarno vise ne budu za slusanje.
a lepi maniri ako su kod nekoga i opstali, nauceni su, nikako usvojeni, usiljeni su, nikako ne deo licnosti.
nice je smatrao da ce covek 2000 – tih godina razumeti njegovu rec, i tacno je postoje odredjene grupe ali ona tek ceka na svoje veliko rastumacenje. no, selo je globalno, pa ce ti koji razumeju biti samo grupa pobunjenika protiv sistema. ali smatram da je dobro bar biti svestan svega sto postoji i na taj nacin zastititi se. malogradjanstvo nece nestati, nece ni prave vrednosti ali znam da ni mene, kao ni nicea nece ovaj svet priihvatiti. ipak, entuzijzam mi ne opada!!!necu prestati da mislim i delam u skladu sa svojim uverenjima. vazna je istrajnost. ipak, radi opstanka moramo prihvatiti delove sistema, moramo se uklopiti radi boljeg funkcionisanja. no, to se odnosi na tehnicke stvari. e to je kriticni trenutak! ako treba da prihvatimo politiku poslovanja nase firme, to ne znaci da moramo prihvatiti politiku misljjenja svih zaposlenih u njoj. U toku radnog vremena mi smo ono sto nase mesto zahteva od nas a retka su ta zanimanja koja su jednaka nasoj licnosti. kada odemo kuci, u bioskop, u muzej, u setnju mi treba da budemo mi, tada treba da zivimo ono sto zelimo. Razum ne sme da prihvati okolinu kao svoje jedino okruzenje. Dusa, ona je jedina koja to treba da bude.
Dosada je jos jedan faktor koji utice na mentalnu destrukciju. A nju implicira uzaludno tracenje slobodnog vremena. A gubljenje vremena moze biti i kreativno ali samo onda kada odlucimo da posvetimo ,,nicemu,, pola sata da bismo se odmorili. Jedna tibetanska poslovica kaze da coveku kome je um pun ni jedna soba ne moze biti prazna. Tako isto i vreme koje provedemo ne radeci nista mora biti ispunjeno makar razmisljanjem. to vec nije nista, vec neki umni rad koji ne boli. Zanemaruju se dugi odnosi, njihova izgradnja, trajna osecanja. prijateljstva su se svela na iskoriscavanje i to materijalno. Neki su filozofi smatrali da je ljubav sebicna ali ako je i tako, nekada se ta sebicnost odnosila na osecanja, ne na materijalne vrednosti. Preziveti tu ne fizicku smrt je umetnost zivljenja!
Nisam skrenula sa teme. Pomislila sam i ja da jesam, ali opet, procitam naslov, nije jezik predmet da se drzim njega, deo je nas! I na posletku, pregledam - pravopis..... Zbunjena sam, pravopis je usvojen pa sada ucim novi, posle onog novog kog smo ucili u starijim razredima, odmah po zavrsetku naucenog starog. Oprostite na mogucim nepismenostima.
